Drugacija Vrsta Plavog

Godine 1970. od 26. do 31. avgusta odrzan je jedan od poslednjih u nizu, festivala muzike koji su krasili ovaj period XX veka. Sa svojim Ginisovim rekordom od oko 600 000 posetilaca, festival na Ostvru Vajt ostao je upamcen i kao dogadjaj koji je najavio mnoge nadolazece promene kako u omladinskim pokretima, tako i u svetu muzike. Ako je Altamont oznacio kraj hipi ere u Americi, Ostvro Vajt je to bio u Evropi, sa brojnim neredima, problemima u organizaciji, sto je, cini se bilo i neminovno omasovljavanjem psihodelicnog pokreta. Medjutim, ucesnici u samom festivalu predstavljali su najbolji spoj sad vec velikih zvezda ( Jimi Hendrix, The Doors, The Who, Joan Baez...) i njihovih naslednika koji ce u narednim godinama stvoriti nove pravce poput progresive rocka ili engleskog folka (Emerson, Lake & Palmer, Pentacle, Jethro Tull...).

Sve to licilo bi na neku vrstu "gorkog" Woodstocka, u kome izvrsne izvedbe muzicara, zasenjuju ekscesna ponasanja odvaljene publike, medjutim u celom tom istrosenom ludilu desilo se nesto ne predvidjeno, nek je hvaljen Alah. Pravo pitanje je da li su organizatori znali u sta se upustaju kada su ponudili Majls Dejvisu da nastupi na njihovom festivalu pop muzike. Pod uticajem slobodne forme muzike Jimi Hendrixa i Creama, Dejvis je 6 meseci pre festivala izbacio album na kome je jazz prvi put izveden na elektricnim instrumentima. "Bitches Brew" je sigurno jedan od najznacajnijih albuma proslog stoleca, ne samo po komercijalnom uspehu (najprodavaniji jazz album), ne samo kao prekretnica (prvi fusion album), vec pre svega kao muzicka genijalnost svog autora i svih ljudi koji su ucestvovali u njegovom stvaranju. 

U nekom opstem misljenju postoji teza da popularna muzika nemoze, niti ce ikad moci da se meri sa klasikom po opsegu osecanja koje pruza slusaocu i izvodjacu. Jazz tu stoji negde izmedju i nigde : ljudi vezani za pop reci ce vam da je dosadan i da nema nikakvu melodiju, dok ce ga tvrdokorni klasicari odbacivati kao nekakvu crnacku izraslinu. Revolucionarnost Bitches Brew-a bila bi i u tome sto je jazz privukao rok publici ( snaznim rok rifovima, i fank ritomom), dok svojom primarnom agresijom i avangardnim pristupom bi mogao da se poredi sa inovacijama Stravinskog i modernih kompozitora.

Dokumentarac "Different Kind of Blue" izmedju ostalog prikazuje taj neverovatni 30-o minutni nastup na festivalu, Majls Dejvisa i njegovog "Bitches Brew" benda. Ja licno, nazvao bih to iskustvo "muzickom Barakom", ali ukoliko ocekujete divne nepregledne pejzaze pogresno ste me shvatili, jer u pitanju je beskompromisna crnacka muzika. Ukoliko zelite da iskusite promenu svesti muzickim putem, ili vas pak interesuje da vidite kako izgledaju ljudi u pravom transu, ovaj dragulj je prava stvarcica za vas. 

If you listen, I got you!

Hindu Demon

gleda me jedan hindu demon
vidim da me prati pogledom
vidim da mi nesto lose misli
degenerisanog lica i zlih ociju
gleda me jedan hindu demon

Saosećajnost i ekumenizam

Sve to stoji. Budizam i hrišćanstvo u svom izvornom učenju zaista dele veliki broj zajedničkih postavki. Počev od načina posmatranja sveta, preko morala, vrline, pa sve do shvatanja o smislu života i životu posle smrti. Mrzi me sada da objašnjavam, ali u svojoj srži ova dva učenja po ovim pitanjima zaista imaju više dodirnih nego razdvajajućih tačaka, mada je u ljudskoj prirodi da uvek i zbog najmanjeg nesklada zanemari čak i veći deo koji je savršeno skladan.
Doduše ta skladnost ne može se osetiti bez ozbiljnijeg udubljivanja u oba učenja, a samim tim, ne mogu se uočiti ni razlike. Hrišćanin koji kaže "oni ne veruju da mi idemo u raj ili pakao, nego misle da se reinkarniramo", kao i budista koji kaže "oni ne veruju da se reinkarniramo, nego misle da idemo u raj i pakao" obavijeni su istim neznanjem prema oba učenja i jednom, za druge, vrlo neprijatnom tendencijom da svoje pseudoznanje i stavove za koje ni sami ne znaju kako su ih prihvatili pokušavaju da nametnu drugima. I pored ogromnog vrednovanja razumevanja i saosećanja u obe religije, ovi ljudi često izazivaju iritaciju.
Ali, postoje i drugi ljudi, ljudi koji su videli slinosti i zaboravili razlike, čuli da je Buda tamo neki što voli ljude i čuli da je Hristos tamo neki što voli ljude i odmah shvatili da je to zapravo isto. pritom, indoktrinirani etno-tradicionalnim ritualima i sujeverjima, čije značenje nikada nisu ni pokušali da shvate, oni prevode u tom svom idiosinkretizmu elemente jednog na sebi poznato drugo učenje. Ne kažem da je to loše ako pomaže boljem shvatanju, ali ako se odnosi samo na "kozmetički" nivo, nivo stajlinga i sujeverja, najmanje što se može reći za to da je glupo. To je ona sorta koja odgovara vicu o Nišliji koji dođe u Beograd i kaže: "Liiiiiiiii, kol'ka im je Nišava". To je ono što se na engleskom kaže ignorance i karakteristično je za većinu stanovnika naše planete, a ta pojava (ne ti ljudi) se smatra glavnim uzrokom svake patnje (ili greha) u oba učenja.
Stoga pokušah da neđem neki čant na tjubu koji nije indoktrinisan politikom (Free Tibet i ostala proamerička sranja koja su sve samo ne budizam), kad naletih na jedan sa ovom divnom slikom.
I zaista dade mi ideju, postoji stvar koja bi zaista potpuno složila sve prave budiste i hrišćane na svetu, a to je da se iskopa jama duboka dva metra, izmeri se visina i zapremina želudaca autora i postavljača na YouTube priložene slike iz ovog članka; jama se napuni fekalijama taman za zapreminu želudca više od litraže fekalija koja dopire do usta navedenih ljudi. (ne želimo da se udave dakle). Vežu im se ruke, zapuši nos i ubace se u jamu. Posle bi otišli na ispiranje želudca i primili bi antitetanus i antibiotike, jbg saosećajnost ipak jeste najvažnija vrlina. Eto, zasigurno se može reći da bi ova akcija potpuno ujedinila sledbenike oba učenja.

u tem somboru...

Happy = Trippin'

A JAAAAAAA KAO VUUUUUK
BEŽIM OD PASTIIIIIIIIIIIRAAAAAAAAAAAAA ! ! !

Brzina

Dakle, evo jedna petominutna tematika za razmisljanje.
Bas smo juce antikrug i ja razgovarali o Srbiji, stanju u zemlji, buducnosti, i izborima sa kojim se kao stanovnici ove zemlje suocavamo. Ukratko, najinteresantnije zapazanje je svakako bilo da je polozaj omladine u Srbiji u najmanju ruku interesantnan. Zasto? Pa, evo nas, a evo i generacije nasih roditelja. Sad, nasi roditelji su u sustini proveli dobar deo svog zivota u YU eksperimentu, u staklenoj kutiji, dosta izolovani od ostatka sveta (iako su imali slobodu kretanja po istom). Taj svet sad preti da nas zgromi, jer je eksperiment propao, stvarnost tuce maljem po vratima, i nema nikoga ko bi nama, omladini, pokazao kao opstati u uslovima koji nam se namecu. Nasi roditelji jednostavno nisu sposobni da da urade ono sto je sustina roditeljstva. Ja ih i ne krivim, zabole me za to, nisu oni najveci problem. Problem je u omladini i svima onima koji su pokupili nekakve evropske price, koji misle da to primene ovde, koliko god to bilo vestacko i neprijatno ljudima koji su sustinski razliciti od svih tih nametnutih vrednosti Evrope. Tracak nade su ljudi, mladi ljudi, koji nisu vele-srpski nastrojeni kao vecina protivnika evropeizacije, vec mladi ljudi kojima je vise dosta da im se namecu nekakva pravila, da ih standardizuju i trpaju u kalupe, koji preziru Bolonju i ne zele da imaju nista sa njom, koji vide iza licemerja koje se desava i sve sto zele je da stvaraju svoja pravila, i da traze svoj put kroz zivot. I to je kul, to je potencijal koji ima ova zemlja, to je nekakav treci put kojim bi moglo da se krene... Srbija ljudima, ne idejama i standardima; Srbija mladima, ne podgrejanim lesevima; Srbija ljudima koji zele da zive u Srbiji, ne ljudima koji samo gledaju da odu. A ostali nek nas malo puste na miru, mi znamo sta znamo i znamo koliko ne znamo i tu nema mesta licemerju.

Bljmf

E sad, evo jedne perverzije na kub. Sad je 3:08. Slusam TV Metropolis. I vec nekih vise od osam minuta neki zenski glas nabraja dostignuca megatrend univerziteta. Ali ne u fazonu akreditacije, vec sve nagrade koje su dobijali rektor, profesori, cistaci, domari, slucajni prolaznici, svaki jebeni beznacajni dogadjaj, svaki dokument saradnje, svaka pohvala i tapsanje po ramenu, citav jebeni istorijat, evo sad ide ko je sve od poznatih i priznatih ljudi iz ko zna sve kojih drzava, vlada, grana nauke odnosno menadzmenta, sfera, interesovanja, preferencija koriscenja leve ili desne ruke prilikom masturbiranja i tako to... drzao predavanja na megatrendu u prethodnoj skolskoj godini. Jebote. Ima li tu ista normalno? Aj ko ima muda da odgleda/odslusa sve to sa Marijanom... ajde da vas vidim... ja nemam muda, cini mi se.

Trčanje ka Budi, na kraju koga se ispostavlja da Buda trči pored nas

Šta znači da je život kratak. To je rečenica koju je svaka šuša u stanju da kaže, a tako malo ljudi može da je razume na vreme. Vaše umiranje se neće desiti nekad, negde i nekom drugom, već ovde i sada, upravo vama. Isto tako realno kao što je realan u ovom trenutku monitor na kome ovo čitate, u jedinom prostoru koji postoji, vašoj glavi i jedinom vremenu koje postoji - sadašnjem trenutku.
Pesimistično a?
Da bi bio izuzetno glup zaključak. Opet da je to pesimistično bio bi zaključak onih ljudi koji gledaju život sa vedrije strane, a da li je "vedrija strana" ta koja kaže da je jedini mogući kraj postojanja i jedina moguća sudbina svakog živog bića pesimistična. Uviđate li paradoks. Smrt je najprirodnija stvar koja može da se dogodi čoveku.

Isto tako kao što postoje ti lažni optimisti, postoje i oni koji su lažno skromni.
Ta druga vrsta ljudi je mnogo raširenija, i kao ni prva nije svesna svojih paradoksalnih stavova. To su ljudi koji govore o besmislenosti jednog jedinog ljudskog života. Eventualno mogu pridodati neku utešnu nagradu (čovek živi kroz dela, decu, i sl).
Opet proživljavanje jednog genuinog života, ne čini li čoveka izuzetnim?
Neću se ovde upuštati u teze o reinkarnaciji, nije mi cilj. Želim samo da ukažem na neke socijalno prihvaćene stavove na koje se društvo pali samo zato što ih nekritički prihvata, na gordost, koja se ne da nazreti jedino iz neznanja, koje je po učenju dhamme izvor svake patnje. Dada, ne želja (koja je takođe jako bitna), neznanje je uzročnik svega pa i neadekvatne želje. Prva od 4 plemenite istine.

Da se vratimo na sadašnji trenutak, možete li da ga osetite?
Pogledajte u slovo "beta", napisano ispod i recite sebi: "Ovde i sada gledam u slovo beta!"

ß

Teško ga je uhvatiti, zar ne?
Taman ste ga uhvatili i rekli da ste ovde i sada i eto to je već postala prošlost dok čitate ovaj red.
Šta sada radite? Čitate? Ne budite toliko tupavi, šta radite baš sad, ne pre 2 milisekunde, ne pre 2 nanosekunde, nego SADA!
Niste baš sigurni?

U svakom slučaju sigurni ste da li ste radili u prošlosti, ali ne i u sadašnjosti, ili da budem precizniji, jedinoj realnosti koja postoji.
Znate li zapravo da je realnost jako uska stvar, mikronski mala i uska, a opet jedino što postoji za vas. Ne zavaravajte se da postoji prošlost, to potcenjuje inteligenciju ćitalaca ovih redova.

Šta možete uraditi u toj milimetarskoj realnosti?
Zapravo mnogo toga, ceo svoj život oblikujete kroz nju, a da ste pritom svesni uglavnom prošlosti, i nikad nje same. Može li se oblikovati sadašnjost?
Da, ali to ljudi ne rade, najčešće iz straha da ne izgube ono što nemaju - prošlost. To je još jedan sličan primer lažnog osećaja bogatstva koji takođe ima veze sa ona gore dva, a koji takođe uzrokuje neznanje i čiji je rezultat patnja.

Moramo li patiti u svakom svom mikrotrenutku, da li u svakom mikrotrenutku moramo osećati prošlost, ili je ipak možemo ostaviti po strani, bez bojazni da će nam pobeći da ćemo izgubiti sebe i toj nanosekundi bez pršlosti, bez budućnosti, u nanosekundi realnosti. D li smo prošlost uopšte mi?

Opažanje tog čistog trenutka i jedine realnosti koja postoji je cilj meditacije. Tehnika nije bitna, možete da dubite na glavi, čistite septičku jamu ili kucate tekst na blogu, sve dok ste svesni sebe svakog trenutka postojanja, dok ste svesni da zaista to radite, i da imate osećaje (i osećanja) ovde i sada zbog nečega (što najčešće i nije) ovde i sada, ne razlikujete se od samog Bude. Tu je cela veština meditacije, ne postoji ništa iznad toga.

Pa razmislite koliko će te se odvojiti od realnog sveta, ako nekad odlučite da budete u realnosti.
I koliko života će te protraćiti, ako slučajno odlučite i da malo živite.
(ovo su takođe dva sažeta paradoksa, koja su posledica neznanja profanih, iako sada zvuče smešno razmislite koliko ljudi živi prema njima, i ne zavaravajte se da i pored svog poznavanja budizma možete da tako lako prestanete da se ponašate tako:)

Eto mali dar dhamme od putujane Northwinda.

A sad, jedna tehno obrada mantre Ničiren sekte mahajana budizma, za koju kažu da učestalim ponavljanjem vodi direktno u sreću i nirvanu(mantra, ne obrada), ona glasi "Nam mjoho renge kjo", značenje nije toliko bitno, pa ako se nekad ne osetite najbolje u sadašnjem trenutku izvolte pa matrajte na način koji želite, budizam ne zna za pravila i kodekse, sve što vodi cilju, poželjno je.

Spev o praznini

Dakle, Lotus Sutra. Mahajana budistički spev o praznini, zajednički svim mahajanskim školama (između ostalih Ničiren i Zen, odn Chan), u ovom izdanju na japanskom.

Pa ako nekog interesuje ili želi da se podseti zvuka praznine, izvolte:

Formulacija keca na damu rečima

Ah druže nutt, već desetak dana mi pada na pamet da objavim ovo, ali nikako da nađem vremena i referentni kontekst, kad eto pitanja tvoga koje se apsolutno uklapa u dotični dokument. Pravi sinhronicitet. Jedan divan intervju već daleko ishvaljenog Ađan Brama dok bejaše u gostima jednom zen hramu u Nemačkoj i jedna mudra istina zadobijena od Ađan Čaa prilikom njihovog poslednjeg susreta. Ne obraćajte pažnju na traljave specijalne efekte monaha koji još nisu dodirnuli nirvanu, pa su da razbiju dosadu čeprkali po Adobe Premieru i snimali intervjue. Moje obrazloženje toga u mom koherentnom sistemu napisaću drugom prilikom, da ne bih kontaminirao tuđa eventulana tumačenja, koja ne mogu biti ništa manje ili više istinita od mog. To je individualna stvar. Eto, jedan od mogućih odgovora se spremaše i pre postavljenog pitanja.

Dakle, u noćnim naletima svega i svačega što noću naleće, palo mi je na pamet da bi možda trebalo da malo bolje definišemo zašto je antikrug, i kako je to neokulturan. Recimo par odrednica, teorijske prirode, malo odstupanje od fotografije i tako toga i neka malo ozbiljnija priča. Drug Severac je standardno dobar u svojim budističkim izlaganjima... ali fali tu neka koherentnost, neki cilj, neka potpora, nešto... i tako, pade mi na pamet da bi valjalo napraviti i opštu teoremu o svemu, koja bi se bavila svime, primenjivala na sve, i bila sama sebi dovoljna. Hajde da... formulišemo Boga rečima!

Prava i Pravda ili Zasto je demokratija sranje

A na tv-u omatoreli Bili Idol peva i rastura, bola ga uvo, radi svoju stvar. U tome je i fora, raditi svoju stvar. Bez pardona.
Pitanje je - zasto i dokle i ima li vise smisla stalno objasnjavati svoje stavove i stalno naletati na jebeni zid matorih ili izdrkanih ili sujetnih ljudi kojima treba da se objasnjava sta kako i zasto i to je taj problem.
Mislim, moguce je bez puno napora imati stavove o zivotu koji se razlikuju od okruzenja, sa tim da je taj napor obrnuto srazmeran kolicini mozga - sto vise sivih celija, lakse je ici u kontra smeru od okoline. I pritom, sto je najbolje, bez ugrozavanja, bez remecenja njihovog mira. Struja se ne menja zato sto par riba pliva uzvodno. Struju boli uvo za to. MEDjUTIM, uvek se nadje neko, u ljudskim strujama, cije je misljenje bitno. I objasnjavaj.
Mislim da, ukratko, treba ziveti svoj zivot prema svojoj savesti. Dekriminalizacija. "PUSTIMEDAZIVIMSVOJZIVOT"cija.

Izoštriti se za 6 minuta

Dakle sada mi već ostaje 5 minuta da sastavim tekst o izoštravanju. Neću još objasniti šta pod tim podrazumevam. Čist um, tek potpuno oslobođen od primesa postaje oruđe. Te primese su patnja, neželjene misli, neželjene emocije. Zapravo, neželjeno po svom suštastvu je nešto suprotno volji. Ali da li je volja kontrola, ne zato što kontrola podrazumeva slamanje otpora i držanje istog vezanog. Put ka volji nije vezivanje, put ka ostvarenju volje je put slabih i kukavica, primese se odstranjuju odustajanjem, ne zauzdavanjem. Ne bi li svakom bilo lakše da kada dođe patnja, jednostavno ne misli na nju. Iz nekog razloga, svakoga ona čvrsto drži vezanog. Prestanak patnje nije borba sa patnjom, već puko odustajanje od nje, a do odustajanja se dolazi, kako reče Buda, ispravnim mišljenjem, a ne snagom. Eto još jedne suštine meditacije. Ono što izaziva otpor ne vodi prestanku patnje. A kada se otpor otkloni dolazi do izoštravanja volje i izoštravanja cilja, i sve to na milimikronskom početku početka dešavnja dozvoljava, ako ništa više, bar da se napiše unapred najavljeni tekst za 6 minuta i smisaono se dovrši.

Dobro jutro Beograde

Jedna od prednosti život i rada tamo gde živim i radim je svakako NEBO! Izlasci sunca, zalasci sunca, oblaci, zagađenje, sve to ukombinovano sa noćnim radom doprinose koliko bolestima disajnih puteva toliko i umetničkom zanosu. Tako da, dok je veći deo Bga verovatno mirno spavao, ja sam otpremao putnike za Sarajevo, između pola pet i pet ujutru, i bio svedok usnulog Beograda. Nadam se da ću jednog dana pri ruci imati valjan aparat da slikam kako to izgleda pre svitanja, a izgleda stvarno dobro; do tada, ako vas zanima kako je svitalo nad Bgom 4. juna 2009. godine, evo par sličica.

Kratak Northwindov Koan

Eh što sad nemam vremena da napišem jedan poučan tekst o tome da i nepostojanje i odlazak u njega ne moraju biti krajnje determinisani i neminovni, kako to mnogi pogrešno izvode iz Budinog učenja.
Eto misli lete, zapisano ostaje. I tako će ova misao, koju htedoh da zapišem, odleteti i neće se vratiti. Gde će ona biti u trenutku kada prvi čitalac ovo bude čitao, da li to znači da neće postojati?

Jedan poučan transkript

"Kada je umro veliki Ađan Ča (najveći i najpoznatiji tajlandski budistički učitelj i monah iz 20-og veka, čovek svetac likom i delom), njegov najstariji i najbolji učenik Ađan Liu bio je zadužen da organizuje pogreb.
Skoro sav novac koji je manastir imao dat je da se na prelepom platou izgradi ogromna pagoda u kojoj će biti obavljena kremacija i koja će biti memorijalni spomenik velikom Ađan Čau.
Na ceremoniju su došle starešne iz preko 300 manastira, ambasadori drugih zemalja, visoki državni zvaničnici i sam kralj Tajlanda.
Ceremonijal je počeo, zapaljena je vatra, a telo Ađan Čaa je stavljeno u kutiju za kremaciju u pagodi.
U jednom trenutku kutija, koja nije imala dobru ventilaciju, je eksplodirala. Krenuli su plamenovi, pagoda se zapalila, počeo je da se ruši krov, svi su unezvereno počeli da beže, a telo velikog Ađan Čaa, verovatno najvećeg monaha u poslednjih nekoliko stotina godina, čoveka koji je učio i zadužio generacije, poznatog po svojoj mudrosti i dobroti izletelo je od eksplozije kao đule iz topa.
Čovek kome je Ča ostavio u amanet da se pobrine za njegovu kremaciju, najmudriji među učenicima - Ađan Liu tada je opravdao ukazano poverenje.
U celom karambolu postupio je onako kako bi verovatno postupio i sam Ađan Ča, potpuno u duhu učenja:
Pogledao je taj karambol, okrenuo se i otišao da spava."

Izlaganje Tan Ađan Brama na temu "Does life really sucks?", prekucao, preveo i priredio Northwind

Rosski Aparatchik

Jes, jes, jes!!! Moj sovjetski foto aparat je konacno doziveo preporod! Otkrio sam da je moguce razviti film i skenirati ga, sto mi neopisivo smanjuje troskove izrade, a sa druge strane automatski dobijam slike u digitalnom formatu. Prva serija je uspela i poprilicno sam zadovoljan, stoga spremite se da vas shkljocam!

In Fact It`s A Gas!

Novi energetski sporazum je potpisan u saglasnosti sa nasim sirijskim prijateljima. U skladu sa novim odredbama Revolucionarne Vlade, potrebe za energijom bice zadovoljene za nastupajucu letnju sezonu. Nase fabrike, nasi rudnici, skole, bolnice, nase plantaze secerne trske i ruma bice u punoj snazi. Uz prijatne osmehe, obe strane su danas napustile Damask gde je ugovor i potpisan, a kao sto je Generalni Sekretar izjavio na konferenciji za novinare : Nema zime u letnjem periodu! Svaki dom, svaka skola i porodiliste bice toplo ugrejani! Srecan Uskrs! 

PS - obratite paznju na ovaj bend - http://en.wikipedia.org/wiki/Oysterhead

Free Your Mind And Your Ass Will Follow...The Kingdom Of Heaven Is Within

Za sve one koji ne znaju, relativno skoro zapoceo sam sa pisanjem neke vrste dnevnika, nadovezujuci se na svoje letopise iz Holandije. Na neki nacin cilj mi je bio da opisem prethodnu godinu, kako je sada vidim, ali i uopste ljude i dogadjaje oko mene. Tako sam u jednom trenutku dosao do pokusaja za definisanjem slobode uma, pa evo ovom prilikom vam iznosim taj isecak, budite slobodni da komentarisete :

Smatram da otvorenost uma ne znaci prihvatiti sve sto ti se ponudi...

...otvorenost uma je mogucnost projekcije sebe na entitet iz spoljasnjeg sveta, bez obzira na empiriju. Da li ce neko nesto prihvatiti zavisi iskljucivo od njegove dobre volje da ulozi sebe na ono sto prihvata. ( ono sto trenutno pokusavam jeste da opravdam otvorenost uma, mislim da nisam dovoljno sistematican...al ajde).

Ajd` da podjemo od suprotnosti : oni koji ne zele da se otvaraju novim entitetima.
Kako se meni cini takvi ljudi, ostvarice vezu sa necim iskljucivo preko empirije i pokusavace da zadrze tu vezu ponavljanjem te empirije, ukoliko se u izvesnom trenutku ona pokaze kao losa, bice odbacena i potrazice nesto novo. Naizgled konzervativni postace najgori kamaleoni u svojim promenama. Ono sto jeste zaista konzervativno kod takvih ljudi je nesposobnost ili licno nemanje volje za ulaganjem sebe, onim sto bi neki ljudi nazvali i negacijom sebe. Kada na sve ovo jos dodamo i moderne mitove propagirane u mas medijima, dobijamo jednu plejadu uniformisanosti.
Ono sto nosimo u svom iskustvu vec se odigralo i prema tome vec imamo izgradjen stav, stoga prihvatiti ili odbaciti nesto o cemu vec imamo stav ne znaci nista, samo puku rekapitulaciju koja ne nosi nikakav progres. ( mislim da sam zadovoljan, jos samo da nadjem nekog ko se razume u logiku da mi da sud o gore iznesenim stavovima )

Osvrnuo bih se jos na ovaj pojam empirije preko jednog cini mi se ok primera : dodjes kuci i ne znas sta ces sa sobom, na polici ti pogled zakaci neku knjigu, uzmes i je pocnes sa citanjem. Pretpostavimo da u svom iskustvu vec imas takvu radnju (tj. ranije si isto citao knjige), medjutim bas o toj konkretnoj knjizi nemas nikakvu predstavu, ali si je ipak uzeo. Zasto je to dobro? Moje najbolje opravdanje otvorenosti uma, koje mi trenutno pada napamet, bilo bi da za pocetak smatram da spoljni svet postoji (iako bi mnogi voleli da to zaista nije tako, oko nas se desava citav vrtlog stvari), a otvorenoscu za ideje i iskustva cini mi se najbolje spoznajemo tu spoljasnjost dovodeci je u vezu sa unutrasnjim.
Procesuirajuci sve to negde dole u dubini, kockice se polako slazu dajuci mesto nama samima u svemu tome.

Par saveta o meditaciji

Pogledajte ovu divnu ženu. To smireno lice, taj duh svežine i osećaj slobode. Te raširene ruke koje u sebe primaju energiju za početak novog dana, za mogućnost da se desi nešto novo, lepo, ispunjavajuće. Kada celu ovu sliku i njeno tumačenje uzemete u obzir možete izvesti samo jedan zaključak - bolna menstruacija. Meditirajte tako i bićete budista koliko i Kijanu Rivs.

Šta je zapravo meditacija?
Budući da sam već apsolvirao u prethodnim izlaganjima budističko viđenje života i patnje (dukha), u skladu sa tim, meditacija se najkraće može opisati kao vežba odricanja od želje.
Jedan od dva najčešća oblika meditacije u budista je Vipassana (meditacija na dah).
U njoj telo mora biti u položaju u kome je opušteno, al ne može da zadrema (najčešće ispravljena kičma), ali ni sam položaj nije toliko bitan. Ako neko baš želi da nauči tradicionalne položaje pokazaću mu uživo.
Cilj meditacije je sklanjanje pažnje sa svih okolnih i unutrašnjih stimulusa i potpuna koncentracija na sopstveni dah. Iako zvuči jednostavno, u praksi je jako teško. Zatvorene oči mogu pomoći da se uklone vizuelni stimulusu, slušanje "zvuka tišine" (fiziološki šum koji stalno čujemo u ušima kada se koncentrišemo, samo ne obraćamo pažnju na njega osim ako nismo na nekom ekstremno tihom mestu) možemo se skloniti od zvučnih stimulusa, ali onda nastaje prva velika borba: kako se osloboditi osećaja na telu (svrab, trnjenje, neudobost)?

Recept za ovo je upornost: sedeti nepomično, i ne reagovati koliko god nas nešto svrbelo ili žuljalo, šta god da je nestaće za minut dva, samo treba da budemo uporni.

Sada dolazi i najveći poslednji izazov: misli koje nam se vrzmaju po glavi. Tu svako ima svoj individualni lek, mada najbolje je pustiti ih da slobodno lete, ali ne vezivati se i ne prorađivati ni jednu od njih, pustiti ih da se same množe i anihiliraju, bez neke zainteresovanosti za njih.

Kada sve to prođe (za šta je, ako ste uvežbani potrebno oko 20 min), možete početi da koncentrišete svu pažnju na dah. Pažnja će naravno lutati, dah nije najzanimljivija stvar kojom se možemo baviti u životu. No to nije strašno, kada odluta, samo je treba vratiti, i ona će tu ostajati sve duže i duže. Koncentrišite se tako jedno 20 min i to je to.40 min dnevno i više nego dovoljno za iskusne budiste, vi možete početi sa 15.

Kada sam sve ovo lepo opisao da kažem nešto o smislu svega toga.
Meditacijom se čovek uči da ne bude vezan. Naime ulaganjem sve svoje koncentracije na dosadni dah on se odriče želje za nečim drugim. Priznaćete da niko neće umreti ako 15 min dnevno odvoji svoje misli od želje(ne želi ništa, ne misli ništa, ne misli da će nešto ispustiti), ali ako pokušate videćete da je đavolji teško. Ono što ljudi prvo shvate kada počnu sa meditacijom je da ne mogu ni par minuta svog života da se uzdrže a da ne zavise od nečeg (misli, svraba, nečeg slatkog).
Ono što se postiže meditacijom kod običnih ljudi, koji nemaju pretenziju da odmah uskoče u nirvanu je mir kao posledica nezavisnosti i shvatanja dovoljnosti.
Čovek će se ponašati kao da mu je egzistencijalno stalo i da se počeše negde gde ne može da dohvati, a da ne govorim o nekim ozbiljnijim problemima. Meditacija na jednom nesvesnom, skoro fiziološkom nivou povećava tu na neki nači hrabrost i mogućnost suočavanja sa nečim što možda ne može biti odmah ili uopšte ispunjeno. Ne govorim da će vas meditacija potpuno osloboditi želje i patnje, ona na to i ne pretenduje, samo će pomoći u suočavanju sa njima.
Za razliku od životinja čovek ne mora da robuje tome da odmah sere kad oseti napetost u stomaku i odmah jede kad oseti krčanje creva (mada se većina ipak tako ponaša), no većina nije moja publika. MEDITIRAJTE...

O moralu

Šta je iskušenje?
Ponuda. Nešto što na prvi pogled donosi dobro, ali nosi zlo. Lakši put koji biramo iako znamo "da nije po pravilima".

Iskušenje, za razliku od greha (barem u abrahamskim tradicijama) je zatvoren krug "prekršaja" i "kazne". Dok u grehu imamo "obećan" strašni sud, iskušenje "kažnjava" ovde i sada, u ovom životu. Da li će ta kazna biti neka bolest, zato što pušimo, patološke promene ličnosti, zato što se drogiramo, ili greh, koji će jednom ubeđenom hrišćaninu biti dovoljna trauma (budući da mu sledi anihilacija zbog toga), nije bitno. Diferentia specifica je da uslovno rečeno "kazna" dolazi sada i ovde.

Iz budističkog ugla, koji ne propoveda zagrobni život, dobar ili loš, već samo sa ogromnom uzdržanošću i skepticizmom govori o nirvani, kao ravnotežnom stanju "ni bivstvovanja, ni nebivstvovanja", odn propriumu bića (i nebića), koncept abrahamskog greha je teško održiv.
Zapravo, stvari koje ne čine zlo na ovom svetu, ne mogu biti zle.
Budući da budizam shvata život kao praksu i kao vežbu kojom se na određeni način (zavistno od škole) dolazi do nirvane(koja je s druge strane i neminovna), može se govoriti samo o pravilnom vežanju i nepravilnom vežbanju.
Ovde se otvara mesto korelatu abrahamskog "iskušenja". Ako činimo nešto što će nam na kratak rok stvoriti zadovoljstvo, a na dugi produbiti patnju, dalji smo od "prirodnog stanja". Kada činimo nešto što će nam na kratak rok zatražiti napor, a smanjiti patnju - bliži smo mu. To prirodno stanje možemo izjednačiti sa nirvanom, ali možemo takođe izjednačiti i sa zdravorazumskim motivima (svako normalan želi više mira, nego patnje). Izbegavanje "iskušenja" ne mora postojati iz nekog transcedentnog razloga zadobijanja prosvetljanja. To je prirodna računica dovođenja uma u stanje "minimalne moguće patnje".
U duhu rečenog moram da dodam, da to što nazvah "iskušenjem" budizam ne klasifikuje detaljno i ne sastavlja listu zabranjenih radnji.
Svaka radnja može biti iskušenje, ali i ne mora biti. Slušanje muzike, ako nam oduzima vreme za rad može biti štetno, slušanje muzike u slobodno vreme, reći će budisti je veoma korisno (budući da se um udubljuje i dolazi u stanje blisko mediativnom, a samim tim i nirvani).
Svako ima za svoj zadatak da odredi koje radnje će mu štetiti, a koje ne, no međutim, ako sami procenjujemo, manjka nam objektivnost ili informisanost ponekad, stoga čak i društveno utemeljen moral nije besmislen, čisto zato što je dobrim delom zasnovan na empiriji generacija.

Budisti laici smeju da onanišu koliko hoće, smeju da budu i gayevi, trandže i poligamisti, ali zato budistički monah će biti isključen iz manastira ako onaniše (ali ne zato što je uvredio seme i "bacio ga u prašinu", već zato što je pokazao slabost pred željom).

Pre nego što zaključim raspravu o onome što mi zapadnjaci zovemo "moralom", pozabaviću se malo i "javnim moralom".

Budući da budistički ugao, na prvi pogled, govori o individualnosti morala, treba napomenuti da isti taj budizam (kao i većina azijata) vidi tu nama nalik "individualnost" kao preduslov kolektivizma.
Naime, evropljani imaju "kraći fitilj" u planiranju. Jedan egoistični kolonijalni anglosaksonac sumnjivog porekla (da ne kažem Amer), celu ovu besedu bi mogao da protumači kao poruku : "radi šta ti se sviđa". Ako je malo inteligentiji i pritom borac za ljudska prava (šta god to bilo) mogao bi da se pobuni i kaže: "ali vi budisti bi ste tako izazvali rat svih protiv svih, svako bi gledao samo svoje dupe".
Odlika ovog "kratkog fitilja" je u tome što ako ja učinim štetu drugome, drugi će činiti štetu meni(ubrzo, odn neće se završiti samo na jednoj šteti), ali rešenje toga nije u služenju drugome, rešenje toga nije ni u opsesivnoj brizi za druge, koju taj neko nije ni tražio, rešenje toga je već rečeno: "neću činiti štetu drugome".

No ovaj misaoni opit sa anglosaksoncem i dalje nije suština toga kako azijati funkcionišu kao organizam u kome svaka ćelija poznaje sebe više od najindividualzovanijeg evropljanina.
Za taj odgovor treba se vratiti na "prirodno stanje". Ne treba zaboraviti da nam je sama majka priroda nametnula to da se osećamo sigurnijim u zajednici, pored ostalih jedinki naše vrste. Funkcionisanje u zajednici je ponašanje prema našim instinktima, i kao takvo ono jeste "propriumsko" i ravnotežno. Isto tako priroda nam nameće i da branimo sebe, svoj čopor ili jedinke za koje smo vezani, tako se opravdavaju veštine Šaolina:)
Da li priroda nameće da budemo predatori prema drugim jedinkama sopstvene vrste. Možda ako smo gladni. No daleko od toga da je negde u filogenezi ušlo u naše hromozome da treba da "gazimo preko leševa" da bi uspeli u nečemu.
Čisto zato što je za prirodu čist život - uspeh.

Putthujana Northwind

codex #1

Ok, počećemo od bliske prošlosti. Prva decenija novog milenijuma najbolje se može opisati jednim velikim neonskim znakom na kome piše terorizam. Događaji koji su usledili posle famoznog 9/11 stvorili su jednu totalno drugačiju sliku sveta. Nešto se stvarno promenilo tada... mislim da je to kao obeležilo početak pada čoveka... kao tačka preloma, ona tačka u kojoj shvataš da da put ispred tebe ide pravo u sunovrat, a više nema šanse da se vratiš na put koji je ostao iza tebe. Ukratko – bezveze.

Vremena su postala nekako očajnička, ljudi postaju očajni, otuđenje je dostiglo raspamećujuće razmere... onima koji znaju šta ta reč znači, koyaanisquatsi nije izlazilo iz glave... vrebalo je trenutak da ispliva. Misao koja ima svoje okvire negde izvan granica vremena, stiže do nas i počinje da se obistinjuje, kao proročanstvo. Gomila ljudi, svi ljudi, celo čovečanstvo u jednom velikom životu koji nije dobro živeti... nešto je negde krenulo naopako.

Gledano kroz tu priču o terorizmu, polaženje naopako je počelo kad je neko shvatio da plašenjem ljudi može da ih natera da se odreknu dela svoje slobode, i da bi time mogao da ostvari veću kontrolu nad njima. Tako se u ime bezbednosti ljudi odriču svoje privatnosti, daju dozvolu da budu konstantno nadgledani, praćeni... zatvorenici u najsofisticiranijem zatvoru. Paranoja koja je nastala kao nusproizvod, ili samo taj paranoični deo straha koji se smatra zdravim vidom paranoje je postao trajni ožiljak na jednom bezbednom ljudskom biću.

codex uvod

Živimo u vremenu u kojem svako može da bude prorok. Ne kao da je svako sposoban da proriče, više kao da ima stvarno mnogo znakova svuda okolo, i da stvarno čovek treba da bude zatvoren da ih ne primeti. Zato sam odlučio da počnem da pišem ovaj kodeks, da ostane kao svedočanstvo jednog čoveka koji je hteo da baci pogled iza koprene stvarnosti i vidi kakve sve mogućnosti sutra pruža, i šta o tome „sutra“ može da vidi u znakovima, svuda oko sebe. Za potrebe pisanja preuzeću na sebe ime Šaman iz Mirijeva. Lokal patriotizam forever! A i ima veze sa tehnikom pisanja u izmenjenim stanjima svesti. Dakle, zapis o jednom vremenu počinje...

Visoko, još više, do Čomolungme

Esencija sveta visoko na nebu.
Po učenjima starih Prosvetljenje ne dolazi van "čistog" uma, ali odakle iskrice prosvetljenje pod ječmenim pivom.
Budino učenje je sklono samopreispitivanju, no i pored toga u njemu se zadržavaju ortodoksizmi. Da li su iskrie samospoznavanja i proširene svesnosti pod spoljnim stimulansima naše sesti samo iluzija. Rekao bih ne, no to ne znači da su stimulansi dovoljni za prosvetljenje. Suštinski oni se ponašaju kao šifre u igricama, otkrivaju neke pogodnosti, ali zato ne prelaze igru automatski i pritom nose rizik da se preskoči neki deo priče i tako igra u našim glavama ne ostane sasvim uobličena. Naravno ovo zavisi od igre do igre. Sa Evropom Univerzalis to nije slučaj.

Kako znamo da težimo prosvetljenju?

Buda nije veliki inteligentni spasitelj.
Setite se kada ste prvi put masturbirali. Pogledajte psa koji prvi put vidi ženku i zna da treba da naskoči na nju. Nikad nije imao to u svom iskustvu, nije mu ni jedna Deva predala plemenitu istinu. Znam da će te pokušati da odbranite konzistenciju svog ega, tako što ćete reći da je u pitanju instinkt, ali većina čitalaca ovog teksta ne zna ni šta instinkt zapravo znači. Pas ima težnju datu od negde, nekad (DNK, može i to je težnja data od nekud negde).
Težnja čoveka za smislom, instink za smislom, instinkt da ne bude anihiliran, instink da samim tim postane besmrtan (iako to ne želi da prizna, pa mu je "strah od anihilacije" nekako politički bolje opravdanje).
Budino učenje se vidi i u psu koji bi da jebe.

Dakle upravo sam spalio bubašvabu kojoj nije bilo suđeno prosvetljenje u ovom životu i već se treznim.

Ovo me podseti na jednu priču:

Braman odlučio da zakolje kozu i žrtvuje je i koza kad je već bila nedoklana poče da se smeje.
Aahahahhaahahha meheheheehh ahahahahah mehehehehe

Braman priupita:

Zašto se smeješ kozo zaklaću te.

Koza odgovori: znaš li bramane da je ovo pretposlednji od mojih života, posle ovog ja ću se roditi kao Probuđeni i pomoći svim ljudima.

Tada kraljica jednog Arijevskog kralja u severnoj Indiji koja nije dugo mogla da zatrudni boraveći u svom vrtu oseti bol u stomaku.
U tom trenutku jedna smokva joj se pokloni da pozdravi dolazak Probuđenog.

Ostatak znate...


Dakle retki momenti "iskri prosvetljenja" koji se mogu dobiti pod spoljnim stimulansima, zapravo ne mogu biti ništa više od smernica, koje nam mogu olakšati put.
Ono u šta sam siguran neposrednim iskustvom je da prosvetljenje postoji kao fenomen, što je dovoljno za početak.

Zašto Mount Everest?

Zato što čoveku, pored svih tvrđenja Artura Klarka, nije suđeno da napusti čovečno.
Čovek nije bog, on ne mora biti još veći da bi dostigao svoj maksimum. Nirvana je ista za sve, ljude, asure i deve.
Neko može ubrati jabuku penjući se na drvo sve više i više, a nekome može pasti ako dovoljno zadrma drvo, ali to je ista jabuka. Nije potrebna visina deva da bi jabuka bila dohvaćena.
Mount everest je najviša tačka zemlje sa koje možemo dohvatiti jabuku, bez potrebe da se odvajamo od nje.

I za kraj jedno Zen uviđanje.

Simbol zena je ruka koja pokazuje Mesec. Estetski artefakt zena su japanski kameni vrtovi (prostor sa gomilom kamenja, koje je tako lepo uređen da je zaista vrt, a ne kamenolom).
Zen budisti će tvrditi da je kamen jedina postojana tvar u materijalnom univerzumu, jedino što ostaje.
Sam mesec je od kamena, sama zemlja je kamen. Svemir je pun kamenja.
Zvezde i planete mogu se razarati ili stvarati, sve se može anihilirati, ali u krajnjem slučaju ostaće ili će postati kamen.
Po taoističkoj alhemiji, kada pomešamo zemlju sa gvožeđem, najverovatnije ćemo dobiti kamen.
Čemu ovo?
Mali koan za razmišljanje.

Laku noć
Putthujana Northwind

Zazen #1

Budizam.
Meditacija.
Praksa.
Naporan rad.

Svi ovi pojmovi mogu se shvatiti iz mnoštva perspektiva, jedno je istočnjačko promišljanje o njima, ali šta oni obično znače prosečnom zapadnjaku otvorenog uma, tehniku za opuštanje, koje će proizvesti bolju efikasnost, koja će proizvesti materijalnu sigurnost, koja će proizvesti mogućnost za sticanje porodice, ljubavi, samopoštovanja, potomstva itd, dugački su ti zapadnjački nizovi.
Taj mali zapadnjak sve ove svoje motive može podvesti pod jedan pojam - sreća, težnja da bude srećan.
Ipak, taj zapadnjak identifikuje sve ove svoje želje sa srećom, za njega je sreća seks, za njega je sreća novac, za njega je sreća ljubav, prihvaćenost, zdrvlje. Sve je to sreća.
Sreća je isključivo sadržinska.
Iako njega njegovo racionalno razmišljanje vodi do toga da sreću na zove "osećanjem" (šta god to već značilo u njegovoj glavi), ipak nekako, na jednom nižem, emotivnom planu on ne može da shvati da je je sreća posledica (i kao takva zaseban entitet), već se sreća po pravilu identifikuje sa željom, odn sadržinom želje. (npr zapadnjak će pre reći "Ljubav je sreća", umesto "sreća je posledica ljubavi").
Jedan od epiteta budinog učenja i epiteta same Dhame je da je to "učenje o uzroku i posledici".
Njačešći primer za to je široko poznat primer poznatiji kao "Život je patnja".
Za neupućene razložiću ovaj stav od koga zapadnjake najčešće prožmu žmarci kad ga čuju.

Do njegase došlo koroz par prostih premisa:
1) Život je materijalan
2) Sva materija je prolazna (iluzija)
3) Želja za prolaznim stvarima izaziva patnju

Dakle ako smo vezani za meterijalni svet, ako prijanjamo bespoštedno za sve što se nudi od života, patićemo.
Alternativa ovome nije ne živeti (što je prva asocijacija zapadnog čoveka, naviklog da grčevito čuva svoje kapljice egzistencije).
Narodi sa istoka alternativu mogu da vide u čistom psihičkom (koje, da se razumemo nije postojalo kod nas do 16-og veka u svom punom značenju), a to je - ne biti vezan, odn ne prijanjati.

Ovde se ne radi o potpunoj otkačenosti od svega. Budizam je praktična škola utemeljena pre svega u empiriji.
Stoga pre nego što se odlučimo da raskrstimo odjednom sa svetom (i verovatno završimo u nekoj duševnoj bolnici), možemo celu stvar malo da kvantifikujemo i postavimo je ovako:

Ako patimo, a tu patnju ne možemo drugačije da iskorenimo, možda bi bilo dobro pokušati da sasečemo koren te patnje - želju.
Ovo ne znači da će uvek uspeti, niti znači da treba i za najmanju patnju seći želju za životom.
Nirvana (potpuna odvraćenost) nije suđena ni namenjena svakome, ona će prirodno doći, kaže Gautama, kad za nju dođe vreme. No to ne znači da razmevanjem Dhame (zakona) ne možemo da poboljšamo sebe u našem svakodnevnom životu.
Uviđanjem uzroka patnje, možemo uvideti i uzrok sreće.
No budući da je sreća iz svega onoga nabrojanog na početku ovog spisa za nas zapadnjake uglavnom stanje bez patnje (bar nismo skloni da je tražimo i da je tako nazivamo ako nas nešto već ne muči), anihilacija uzroka patnje će nam biti sasvim dovoljna.

Pozdrav od putthujane Northwinda

(a sad pogledajte ovog monaščića i kako može neko da nema srca da odmah ne zavoli Zen:)

Northwindov ciklus pesama lepe umetnosti

O Fejsbuče kučkin sine siđi meni u planine, da pravimooooooo slonove od glineeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee

Pička, kurac, sperma, čmar, Nutshell jede Čar na dar, koji je Čak Noris car, uzeše nam Vukovar, kukuuuuuuuuuuu Vukoooooovaar!.

Ajde mala zadigni ti suknju, da te držim na mome ja čuknju.

Ja ga drvim a on mi se klati, ne znam tačno koliko je sati.

Sve je lepo kad se lepo svrši, Boru guši bol u duši, zato uzmi pa mi ga onjuši.

Treći čovek Anti Kruga se javlja na dužnost. Trenutno je njegova inspiracija presušila ali znajte da je malo potrebno da bi se naložio. Trenutno, kao što vidite, odlučio je da se pretvori u hipnotišućeg psa i tako zabavlja svoje kolege.

Da, to smo mi u večitoj potrazi za znanjem, kvalitetno provedenim vremenom... i udobnim krevetom na kraju dana. Mi znamo da možemo, na vama je da shvatite, svako misli šta hoće, stvari se razvijaju u svim pravcima... u svakom slučaju, ne mora da bude tunela, ali trebalo bi da ima makar malo svetlosti, negde... da imamo prema čemu da odredimo kurs. Dobro veče, dobro došli... drago nam je da smo naleteli jedni na druge.

Nas prvi blog!

e pa ovo je prvi zvanicni blog neo kulturnog anti kruga, koji svojom kreativnoscu nadjebava Cak Norisa, Stivena Sigala, Splintera i Ron Dzeremija i zaobilazi sve svetske komercijalne tokove u velikom anti krugu.

u to ime objavljujemo fotografiju na kojoj nasi vrli protagonisti favorizuju koriscenje tableta za "zapushavanje" radi postizanja viseg stepena svesti!