O moralu

Šta je iskušenje?
Ponuda. Nešto što na prvi pogled donosi dobro, ali nosi zlo. Lakši put koji biramo iako znamo "da nije po pravilima".

Iskušenje, za razliku od greha (barem u abrahamskim tradicijama) je zatvoren krug "prekršaja" i "kazne". Dok u grehu imamo "obećan" strašni sud, iskušenje "kažnjava" ovde i sada, u ovom životu. Da li će ta kazna biti neka bolest, zato što pušimo, patološke promene ličnosti, zato što se drogiramo, ili greh, koji će jednom ubeđenom hrišćaninu biti dovoljna trauma (budući da mu sledi anihilacija zbog toga), nije bitno. Diferentia specifica je da uslovno rečeno "kazna" dolazi sada i ovde.

Iz budističkog ugla, koji ne propoveda zagrobni život, dobar ili loš, već samo sa ogromnom uzdržanošću i skepticizmom govori o nirvani, kao ravnotežnom stanju "ni bivstvovanja, ni nebivstvovanja", odn propriumu bića (i nebića), koncept abrahamskog greha je teško održiv.
Zapravo, stvari koje ne čine zlo na ovom svetu, ne mogu biti zle.
Budući da budizam shvata život kao praksu i kao vežbu kojom se na određeni način (zavistno od škole) dolazi do nirvane(koja je s druge strane i neminovna), može se govoriti samo o pravilnom vežanju i nepravilnom vežbanju.
Ovde se otvara mesto korelatu abrahamskog "iskušenja". Ako činimo nešto što će nam na kratak rok stvoriti zadovoljstvo, a na dugi produbiti patnju, dalji smo od "prirodnog stanja". Kada činimo nešto što će nam na kratak rok zatražiti napor, a smanjiti patnju - bliži smo mu. To prirodno stanje možemo izjednačiti sa nirvanom, ali možemo takođe izjednačiti i sa zdravorazumskim motivima (svako normalan želi više mira, nego patnje). Izbegavanje "iskušenja" ne mora postojati iz nekog transcedentnog razloga zadobijanja prosvetljanja. To je prirodna računica dovođenja uma u stanje "minimalne moguće patnje".
U duhu rečenog moram da dodam, da to što nazvah "iskušenjem" budizam ne klasifikuje detaljno i ne sastavlja listu zabranjenih radnji.
Svaka radnja može biti iskušenje, ali i ne mora biti. Slušanje muzike, ako nam oduzima vreme za rad može biti štetno, slušanje muzike u slobodno vreme, reći će budisti je veoma korisno (budući da se um udubljuje i dolazi u stanje blisko mediativnom, a samim tim i nirvani).
Svako ima za svoj zadatak da odredi koje radnje će mu štetiti, a koje ne, no međutim, ako sami procenjujemo, manjka nam objektivnost ili informisanost ponekad, stoga čak i društveno utemeljen moral nije besmislen, čisto zato što je dobrim delom zasnovan na empiriji generacija.

Budisti laici smeju da onanišu koliko hoće, smeju da budu i gayevi, trandže i poligamisti, ali zato budistički monah će biti isključen iz manastira ako onaniše (ali ne zato što je uvredio seme i "bacio ga u prašinu", već zato što je pokazao slabost pred željom).

Pre nego što zaključim raspravu o onome što mi zapadnjaci zovemo "moralom", pozabaviću se malo i "javnim moralom".

Budući da budistički ugao, na prvi pogled, govori o individualnosti morala, treba napomenuti da isti taj budizam (kao i većina azijata) vidi tu nama nalik "individualnost" kao preduslov kolektivizma.
Naime, evropljani imaju "kraći fitilj" u planiranju. Jedan egoistični kolonijalni anglosaksonac sumnjivog porekla (da ne kažem Amer), celu ovu besedu bi mogao da protumači kao poruku : "radi šta ti se sviđa". Ako je malo inteligentiji i pritom borac za ljudska prava (šta god to bilo) mogao bi da se pobuni i kaže: "ali vi budisti bi ste tako izazvali rat svih protiv svih, svako bi gledao samo svoje dupe".
Odlika ovog "kratkog fitilja" je u tome što ako ja učinim štetu drugome, drugi će činiti štetu meni(ubrzo, odn neće se završiti samo na jednoj šteti), ali rešenje toga nije u služenju drugome, rešenje toga nije ni u opsesivnoj brizi za druge, koju taj neko nije ni tražio, rešenje toga je već rečeno: "neću činiti štetu drugome".

No ovaj misaoni opit sa anglosaksoncem i dalje nije suština toga kako azijati funkcionišu kao organizam u kome svaka ćelija poznaje sebe više od najindividualzovanijeg evropljanina.
Za taj odgovor treba se vratiti na "prirodno stanje". Ne treba zaboraviti da nam je sama majka priroda nametnula to da se osećamo sigurnijim u zajednici, pored ostalih jedinki naše vrste. Funkcionisanje u zajednici je ponašanje prema našim instinktima, i kao takvo ono jeste "propriumsko" i ravnotežno. Isto tako priroda nam nameće i da branimo sebe, svoj čopor ili jedinke za koje smo vezani, tako se opravdavaju veštine Šaolina:)
Da li priroda nameće da budemo predatori prema drugim jedinkama sopstvene vrste. Možda ako smo gladni. No daleko od toga da je negde u filogenezi ušlo u naše hromozome da treba da "gazimo preko leševa" da bi uspeli u nečemu.
Čisto zato što je za prirodu čist život - uspeh.

Putthujana Northwind