Ok, počećemo od bliske prošlosti. Prva decenija novog milenijuma najbolje se može opisati jednim velikim neonskim znakom na kome piše terorizam. Događaji koji su usledili posle famoznog 9/11 stvorili su jednu totalno drugačiju sliku sveta. Nešto se stvarno promenilo tada... mislim da je to kao obeležilo početak pada čoveka... kao tačka preloma, ona tačka u kojoj shvataš da da put ispred tebe ide pravo u sunovrat, a više nema šanse da se vratiš na put koji je ostao iza tebe. Ukratko – bezveze.
Vremena su postala nekako očajnička, ljudi postaju očajni, otuđenje je dostiglo raspamećujuće razmere... onima koji znaju šta ta reč znači, koyaanisquatsi nije izlazilo iz glave... vrebalo je trenutak da ispliva. Misao koja ima svoje okvire negde izvan granica vremena, stiže do nas i počinje da se obistinjuje, kao proročanstvo. Gomila ljudi, svi ljudi, celo čovečanstvo u jednom velikom životu koji nije dobro živeti... nešto je negde krenulo naopako.
Gledano kroz tu priču o terorizmu, polaženje naopako je počelo kad je neko shvatio da plašenjem ljudi može da ih natera da se odreknu dela svoje slobode, i da bi time mogao da ostvari veću kontrolu nad njima. Tako se u ime bezbednosti ljudi odriču svoje privatnosti, daju dozvolu da budu konstantno nadgledani, praćeni... zatvorenici u najsofisticiranijem zatvoru. Paranoja koja je nastala kao nusproizvod, ili samo taj paranoični deo straha koji se smatra zdravim vidom paranoje je postao trajni ožiljak na jednom bezbednom ljudskom biću.
Нема коментара:
Постави коментар