Godine 1970. od 26. do 31. avgusta odrzan je jedan od poslednjih u nizu, festivala muzike koji su krasili ovaj period XX veka. Sa svojim Ginisovim rekordom od oko 600 000 posetilaca, festival na Ostvru Vajt ostao je upamcen i kao dogadjaj koji je najavio mnoge nadolazece promene kako u omladinskim pokretima, tako i u svetu muzike. Ako je Altamont oznacio kraj hipi ere u Americi, Ostvro Vajt je to bio u Evropi, sa brojnim neredima, problemima u organizaciji, sto je, cini se bilo i neminovno omasovljavanjem psihodelicnog pokreta. Medjutim, ucesnici u samom festivalu predstavljali su najbolji spoj sad vec velikih zvezda ( Jimi Hendrix, The Doors, The Who, Joan Baez...) i njihovih naslednika koji ce u narednim godinama stvoriti nove pravce poput progresive rocka ili engleskog folka (Emerson, Lake & Palmer, Pentacle, Jethro Tull...).
Sve to licilo bi na neku vrstu "gorkog" Woodstocka, u kome izvrsne izvedbe muzicara, zasenjuju ekscesna ponasanja odvaljene publike, medjutim u celom tom istrosenom ludilu desilo se nesto ne predvidjeno, nek je hvaljen Alah. Pravo pitanje je da li su organizatori znali u sta se upustaju kada su ponudili Majls Dejvisu da nastupi na njihovom festivalu pop muzike. Pod uticajem slobodne forme muzike Jimi Hendrixa i Creama, Dejvis je 6 meseci pre festivala izbacio album na kome je jazz prvi put izveden na elektricnim instrumentima. "Bitches Brew" je sigurno jedan od najznacajnijih albuma proslog stoleca, ne samo po komercijalnom uspehu (najprodavaniji jazz album), ne samo kao prekretnica (prvi fusion album), vec pre svega kao muzicka genijalnost svog autora i svih ljudi koji su ucestvovali u njegovom stvaranju.
U nekom opstem misljenju postoji teza da popularna muzika nemoze, niti ce ikad moci da se meri sa klasikom po opsegu osecanja koje pruza slusaocu i izvodjacu. Jazz tu stoji negde izmedju i nigde : ljudi vezani za pop reci ce vam da je dosadan i da nema nikakvu melodiju, dok ce ga tvrdokorni klasicari odbacivati kao nekakvu crnacku izraslinu. Revolucionarnost Bitches Brew-a bila bi i u tome sto je jazz privukao rok publici ( snaznim rok rifovima, i fank ritomom), dok svojom primarnom agresijom i avangardnim pristupom bi mogao da se poredi sa inovacijama Stravinskog i modernih kompozitora.
Dokumentarac "Different Kind of Blue" izmedju ostalog prikazuje taj neverovatni 30-o minutni nastup na festivalu, Majls Dejvisa i njegovog "Bitches Brew" benda. Ja licno, nazvao bih to iskustvo "muzickom Barakom", ali ukoliko ocekujete divne nepregledne pejzaze pogresno ste me shvatili, jer u pitanju je beskompromisna crnacka muzika. Ukoliko zelite da iskusite promenu svesti muzickim putem, ili vas pak interesuje da vidite kako izgledaju ljudi u pravom transu, ovaj dragulj je prava stvarcica za vas.
If you listen, I got you!
