Par saveta o meditaciji

Pogledajte ovu divnu ženu. To smireno lice, taj duh svežine i osećaj slobode. Te raširene ruke koje u sebe primaju energiju za početak novog dana, za mogućnost da se desi nešto novo, lepo, ispunjavajuće. Kada celu ovu sliku i njeno tumačenje uzemete u obzir možete izvesti samo jedan zaključak - bolna menstruacija. Meditirajte tako i bićete budista koliko i Kijanu Rivs.

Šta je zapravo meditacija?
Budući da sam već apsolvirao u prethodnim izlaganjima budističko viđenje života i patnje (dukha), u skladu sa tim, meditacija se najkraće može opisati kao vežba odricanja od želje.
Jedan od dva najčešća oblika meditacije u budista je Vipassana (meditacija na dah).
U njoj telo mora biti u položaju u kome je opušteno, al ne može da zadrema (najčešće ispravljena kičma), ali ni sam položaj nije toliko bitan. Ako neko baš želi da nauči tradicionalne položaje pokazaću mu uživo.
Cilj meditacije je sklanjanje pažnje sa svih okolnih i unutrašnjih stimulusa i potpuna koncentracija na sopstveni dah. Iako zvuči jednostavno, u praksi je jako teško. Zatvorene oči mogu pomoći da se uklone vizuelni stimulusu, slušanje "zvuka tišine" (fiziološki šum koji stalno čujemo u ušima kada se koncentrišemo, samo ne obraćamo pažnju na njega osim ako nismo na nekom ekstremno tihom mestu) možemo se skloniti od zvučnih stimulusa, ali onda nastaje prva velika borba: kako se osloboditi osećaja na telu (svrab, trnjenje, neudobost)?

Recept za ovo je upornost: sedeti nepomično, i ne reagovati koliko god nas nešto svrbelo ili žuljalo, šta god da je nestaće za minut dva, samo treba da budemo uporni.

Sada dolazi i najveći poslednji izazov: misli koje nam se vrzmaju po glavi. Tu svako ima svoj individualni lek, mada najbolje je pustiti ih da slobodno lete, ali ne vezivati se i ne prorađivati ni jednu od njih, pustiti ih da se same množe i anihiliraju, bez neke zainteresovanosti za njih.

Kada sve to prođe (za šta je, ako ste uvežbani potrebno oko 20 min), možete početi da koncentrišete svu pažnju na dah. Pažnja će naravno lutati, dah nije najzanimljivija stvar kojom se možemo baviti u životu. No to nije strašno, kada odluta, samo je treba vratiti, i ona će tu ostajati sve duže i duže. Koncentrišite se tako jedno 20 min i to je to.40 min dnevno i više nego dovoljno za iskusne budiste, vi možete početi sa 15.

Kada sam sve ovo lepo opisao da kažem nešto o smislu svega toga.
Meditacijom se čovek uči da ne bude vezan. Naime ulaganjem sve svoje koncentracije na dosadni dah on se odriče želje za nečim drugim. Priznaćete da niko neće umreti ako 15 min dnevno odvoji svoje misli od želje(ne želi ništa, ne misli ništa, ne misli da će nešto ispustiti), ali ako pokušate videćete da je đavolji teško. Ono što ljudi prvo shvate kada počnu sa meditacijom je da ne mogu ni par minuta svog života da se uzdrže a da ne zavise od nečeg (misli, svraba, nečeg slatkog).
Ono što se postiže meditacijom kod običnih ljudi, koji nemaju pretenziju da odmah uskoče u nirvanu je mir kao posledica nezavisnosti i shvatanja dovoljnosti.
Čovek će se ponašati kao da mu je egzistencijalno stalo i da se počeše negde gde ne može da dohvati, a da ne govorim o nekim ozbiljnijim problemima. Meditacija na jednom nesvesnom, skoro fiziološkom nivou povećava tu na neki nači hrabrost i mogućnost suočavanja sa nečim što možda ne može biti odmah ili uopšte ispunjeno. Ne govorim da će vas meditacija potpuno osloboditi želje i patnje, ona na to i ne pretenduje, samo će pomoći u suočavanju sa njima.
Za razliku od životinja čovek ne mora da robuje tome da odmah sere kad oseti napetost u stomaku i odmah jede kad oseti krčanje creva (mada se većina ipak tako ponaša), no većina nije moja publika. MEDITIRAJTE...

O moralu

Šta je iskušenje?
Ponuda. Nešto što na prvi pogled donosi dobro, ali nosi zlo. Lakši put koji biramo iako znamo "da nije po pravilima".

Iskušenje, za razliku od greha (barem u abrahamskim tradicijama) je zatvoren krug "prekršaja" i "kazne". Dok u grehu imamo "obećan" strašni sud, iskušenje "kažnjava" ovde i sada, u ovom životu. Da li će ta kazna biti neka bolest, zato što pušimo, patološke promene ličnosti, zato što se drogiramo, ili greh, koji će jednom ubeđenom hrišćaninu biti dovoljna trauma (budući da mu sledi anihilacija zbog toga), nije bitno. Diferentia specifica je da uslovno rečeno "kazna" dolazi sada i ovde.

Iz budističkog ugla, koji ne propoveda zagrobni život, dobar ili loš, već samo sa ogromnom uzdržanošću i skepticizmom govori o nirvani, kao ravnotežnom stanju "ni bivstvovanja, ni nebivstvovanja", odn propriumu bića (i nebića), koncept abrahamskog greha je teško održiv.
Zapravo, stvari koje ne čine zlo na ovom svetu, ne mogu biti zle.
Budući da budizam shvata život kao praksu i kao vežbu kojom se na određeni način (zavistno od škole) dolazi do nirvane(koja je s druge strane i neminovna), može se govoriti samo o pravilnom vežanju i nepravilnom vežbanju.
Ovde se otvara mesto korelatu abrahamskog "iskušenja". Ako činimo nešto što će nam na kratak rok stvoriti zadovoljstvo, a na dugi produbiti patnju, dalji smo od "prirodnog stanja". Kada činimo nešto što će nam na kratak rok zatražiti napor, a smanjiti patnju - bliži smo mu. To prirodno stanje možemo izjednačiti sa nirvanom, ali možemo takođe izjednačiti i sa zdravorazumskim motivima (svako normalan želi više mira, nego patnje). Izbegavanje "iskušenja" ne mora postojati iz nekog transcedentnog razloga zadobijanja prosvetljanja. To je prirodna računica dovođenja uma u stanje "minimalne moguće patnje".
U duhu rečenog moram da dodam, da to što nazvah "iskušenjem" budizam ne klasifikuje detaljno i ne sastavlja listu zabranjenih radnji.
Svaka radnja može biti iskušenje, ali i ne mora biti. Slušanje muzike, ako nam oduzima vreme za rad može biti štetno, slušanje muzike u slobodno vreme, reći će budisti je veoma korisno (budući da se um udubljuje i dolazi u stanje blisko mediativnom, a samim tim i nirvani).
Svako ima za svoj zadatak da odredi koje radnje će mu štetiti, a koje ne, no međutim, ako sami procenjujemo, manjka nam objektivnost ili informisanost ponekad, stoga čak i društveno utemeljen moral nije besmislen, čisto zato što je dobrim delom zasnovan na empiriji generacija.

Budisti laici smeju da onanišu koliko hoće, smeju da budu i gayevi, trandže i poligamisti, ali zato budistički monah će biti isključen iz manastira ako onaniše (ali ne zato što je uvredio seme i "bacio ga u prašinu", već zato što je pokazao slabost pred željom).

Pre nego što zaključim raspravu o onome što mi zapadnjaci zovemo "moralom", pozabaviću se malo i "javnim moralom".

Budući da budistički ugao, na prvi pogled, govori o individualnosti morala, treba napomenuti da isti taj budizam (kao i većina azijata) vidi tu nama nalik "individualnost" kao preduslov kolektivizma.
Naime, evropljani imaju "kraći fitilj" u planiranju. Jedan egoistični kolonijalni anglosaksonac sumnjivog porekla (da ne kažem Amer), celu ovu besedu bi mogao da protumači kao poruku : "radi šta ti se sviđa". Ako je malo inteligentiji i pritom borac za ljudska prava (šta god to bilo) mogao bi da se pobuni i kaže: "ali vi budisti bi ste tako izazvali rat svih protiv svih, svako bi gledao samo svoje dupe".
Odlika ovog "kratkog fitilja" je u tome što ako ja učinim štetu drugome, drugi će činiti štetu meni(ubrzo, odn neće se završiti samo na jednoj šteti), ali rešenje toga nije u služenju drugome, rešenje toga nije ni u opsesivnoj brizi za druge, koju taj neko nije ni tražio, rešenje toga je već rečeno: "neću činiti štetu drugome".

No ovaj misaoni opit sa anglosaksoncem i dalje nije suština toga kako azijati funkcionišu kao organizam u kome svaka ćelija poznaje sebe više od najindividualzovanijeg evropljanina.
Za taj odgovor treba se vratiti na "prirodno stanje". Ne treba zaboraviti da nam je sama majka priroda nametnula to da se osećamo sigurnijim u zajednici, pored ostalih jedinki naše vrste. Funkcionisanje u zajednici je ponašanje prema našim instinktima, i kao takvo ono jeste "propriumsko" i ravnotežno. Isto tako priroda nam nameće i da branimo sebe, svoj čopor ili jedinke za koje smo vezani, tako se opravdavaju veštine Šaolina:)
Da li priroda nameće da budemo predatori prema drugim jedinkama sopstvene vrste. Možda ako smo gladni. No daleko od toga da je negde u filogenezi ušlo u naše hromozome da treba da "gazimo preko leševa" da bi uspeli u nečemu.
Čisto zato što je za prirodu čist život - uspeh.

Putthujana Northwind

codex #1

Ok, počećemo od bliske prošlosti. Prva decenija novog milenijuma najbolje se može opisati jednim velikim neonskim znakom na kome piše terorizam. Događaji koji su usledili posle famoznog 9/11 stvorili su jednu totalno drugačiju sliku sveta. Nešto se stvarno promenilo tada... mislim da je to kao obeležilo početak pada čoveka... kao tačka preloma, ona tačka u kojoj shvataš da da put ispred tebe ide pravo u sunovrat, a više nema šanse da se vratiš na put koji je ostao iza tebe. Ukratko – bezveze.

Vremena su postala nekako očajnička, ljudi postaju očajni, otuđenje je dostiglo raspamećujuće razmere... onima koji znaju šta ta reč znači, koyaanisquatsi nije izlazilo iz glave... vrebalo je trenutak da ispliva. Misao koja ima svoje okvire negde izvan granica vremena, stiže do nas i počinje da se obistinjuje, kao proročanstvo. Gomila ljudi, svi ljudi, celo čovečanstvo u jednom velikom životu koji nije dobro živeti... nešto je negde krenulo naopako.

Gledano kroz tu priču o terorizmu, polaženje naopako je počelo kad je neko shvatio da plašenjem ljudi može da ih natera da se odreknu dela svoje slobode, i da bi time mogao da ostvari veću kontrolu nad njima. Tako se u ime bezbednosti ljudi odriču svoje privatnosti, daju dozvolu da budu konstantno nadgledani, praćeni... zatvorenici u najsofisticiranijem zatvoru. Paranoja koja je nastala kao nusproizvod, ili samo taj paranoični deo straha koji se smatra zdravim vidom paranoje je postao trajni ožiljak na jednom bezbednom ljudskom biću.

codex uvod

Živimo u vremenu u kojem svako može da bude prorok. Ne kao da je svako sposoban da proriče, više kao da ima stvarno mnogo znakova svuda okolo, i da stvarno čovek treba da bude zatvoren da ih ne primeti. Zato sam odlučio da počnem da pišem ovaj kodeks, da ostane kao svedočanstvo jednog čoveka koji je hteo da baci pogled iza koprene stvarnosti i vidi kakve sve mogućnosti sutra pruža, i šta o tome „sutra“ može da vidi u znakovima, svuda oko sebe. Za potrebe pisanja preuzeću na sebe ime Šaman iz Mirijeva. Lokal patriotizam forever! A i ima veze sa tehnikom pisanja u izmenjenim stanjima svesti. Dakle, zapis o jednom vremenu počinje...

Visoko, još više, do Čomolungme

Esencija sveta visoko na nebu.
Po učenjima starih Prosvetljenje ne dolazi van "čistog" uma, ali odakle iskrice prosvetljenje pod ječmenim pivom.
Budino učenje je sklono samopreispitivanju, no i pored toga u njemu se zadržavaju ortodoksizmi. Da li su iskrie samospoznavanja i proširene svesnosti pod spoljnim stimulansima naše sesti samo iluzija. Rekao bih ne, no to ne znači da su stimulansi dovoljni za prosvetljenje. Suštinski oni se ponašaju kao šifre u igricama, otkrivaju neke pogodnosti, ali zato ne prelaze igru automatski i pritom nose rizik da se preskoči neki deo priče i tako igra u našim glavama ne ostane sasvim uobličena. Naravno ovo zavisi od igre do igre. Sa Evropom Univerzalis to nije slučaj.

Kako znamo da težimo prosvetljenju?

Buda nije veliki inteligentni spasitelj.
Setite se kada ste prvi put masturbirali. Pogledajte psa koji prvi put vidi ženku i zna da treba da naskoči na nju. Nikad nije imao to u svom iskustvu, nije mu ni jedna Deva predala plemenitu istinu. Znam da će te pokušati da odbranite konzistenciju svog ega, tako što ćete reći da je u pitanju instinkt, ali većina čitalaca ovog teksta ne zna ni šta instinkt zapravo znači. Pas ima težnju datu od negde, nekad (DNK, može i to je težnja data od nekud negde).
Težnja čoveka za smislom, instink za smislom, instinkt da ne bude anihiliran, instink da samim tim postane besmrtan (iako to ne želi da prizna, pa mu je "strah od anihilacije" nekako politički bolje opravdanje).
Budino učenje se vidi i u psu koji bi da jebe.

Dakle upravo sam spalio bubašvabu kojoj nije bilo suđeno prosvetljenje u ovom životu i već se treznim.

Ovo me podseti na jednu priču:

Braman odlučio da zakolje kozu i žrtvuje je i koza kad je već bila nedoklana poče da se smeje.
Aahahahhaahahha meheheheehh ahahahahah mehehehehe

Braman priupita:

Zašto se smeješ kozo zaklaću te.

Koza odgovori: znaš li bramane da je ovo pretposlednji od mojih života, posle ovog ja ću se roditi kao Probuđeni i pomoći svim ljudima.

Tada kraljica jednog Arijevskog kralja u severnoj Indiji koja nije dugo mogla da zatrudni boraveći u svom vrtu oseti bol u stomaku.
U tom trenutku jedna smokva joj se pokloni da pozdravi dolazak Probuđenog.

Ostatak znate...


Dakle retki momenti "iskri prosvetljenja" koji se mogu dobiti pod spoljnim stimulansima, zapravo ne mogu biti ništa više od smernica, koje nam mogu olakšati put.
Ono u šta sam siguran neposrednim iskustvom je da prosvetljenje postoji kao fenomen, što je dovoljno za početak.

Zašto Mount Everest?

Zato što čoveku, pored svih tvrđenja Artura Klarka, nije suđeno da napusti čovečno.
Čovek nije bog, on ne mora biti još veći da bi dostigao svoj maksimum. Nirvana je ista za sve, ljude, asure i deve.
Neko može ubrati jabuku penjući se na drvo sve više i više, a nekome može pasti ako dovoljno zadrma drvo, ali to je ista jabuka. Nije potrebna visina deva da bi jabuka bila dohvaćena.
Mount everest je najviša tačka zemlje sa koje možemo dohvatiti jabuku, bez potrebe da se odvajamo od nje.

I za kraj jedno Zen uviđanje.

Simbol zena je ruka koja pokazuje Mesec. Estetski artefakt zena su japanski kameni vrtovi (prostor sa gomilom kamenja, koje je tako lepo uređen da je zaista vrt, a ne kamenolom).
Zen budisti će tvrditi da je kamen jedina postojana tvar u materijalnom univerzumu, jedino što ostaje.
Sam mesec je od kamena, sama zemlja je kamen. Svemir je pun kamenja.
Zvezde i planete mogu se razarati ili stvarati, sve se može anihilirati, ali u krajnjem slučaju ostaće ili će postati kamen.
Po taoističkoj alhemiji, kada pomešamo zemlju sa gvožeđem, najverovatnije ćemo dobiti kamen.
Čemu ovo?
Mali koan za razmišljanje.

Laku noć
Putthujana Northwind

Zazen #1

Budizam.
Meditacija.
Praksa.
Naporan rad.

Svi ovi pojmovi mogu se shvatiti iz mnoštva perspektiva, jedno je istočnjačko promišljanje o njima, ali šta oni obično znače prosečnom zapadnjaku otvorenog uma, tehniku za opuštanje, koje će proizvesti bolju efikasnost, koja će proizvesti materijalnu sigurnost, koja će proizvesti mogućnost za sticanje porodice, ljubavi, samopoštovanja, potomstva itd, dugački su ti zapadnjački nizovi.
Taj mali zapadnjak sve ove svoje motive može podvesti pod jedan pojam - sreća, težnja da bude srećan.
Ipak, taj zapadnjak identifikuje sve ove svoje želje sa srećom, za njega je sreća seks, za njega je sreća novac, za njega je sreća ljubav, prihvaćenost, zdrvlje. Sve je to sreća.
Sreća je isključivo sadržinska.
Iako njega njegovo racionalno razmišljanje vodi do toga da sreću na zove "osećanjem" (šta god to već značilo u njegovoj glavi), ipak nekako, na jednom nižem, emotivnom planu on ne može da shvati da je je sreća posledica (i kao takva zaseban entitet), već se sreća po pravilu identifikuje sa željom, odn sadržinom želje. (npr zapadnjak će pre reći "Ljubav je sreća", umesto "sreća je posledica ljubavi").
Jedan od epiteta budinog učenja i epiteta same Dhame je da je to "učenje o uzroku i posledici".
Njačešći primer za to je široko poznat primer poznatiji kao "Život je patnja".
Za neupućene razložiću ovaj stav od koga zapadnjake najčešće prožmu žmarci kad ga čuju.

Do njegase došlo koroz par prostih premisa:
1) Život je materijalan
2) Sva materija je prolazna (iluzija)
3) Želja za prolaznim stvarima izaziva patnju

Dakle ako smo vezani za meterijalni svet, ako prijanjamo bespoštedno za sve što se nudi od života, patićemo.
Alternativa ovome nije ne živeti (što je prva asocijacija zapadnog čoveka, naviklog da grčevito čuva svoje kapljice egzistencije).
Narodi sa istoka alternativu mogu da vide u čistom psihičkom (koje, da se razumemo nije postojalo kod nas do 16-og veka u svom punom značenju), a to je - ne biti vezan, odn ne prijanjati.

Ovde se ne radi o potpunoj otkačenosti od svega. Budizam je praktična škola utemeljena pre svega u empiriji.
Stoga pre nego što se odlučimo da raskrstimo odjednom sa svetom (i verovatno završimo u nekoj duševnoj bolnici), možemo celu stvar malo da kvantifikujemo i postavimo je ovako:

Ako patimo, a tu patnju ne možemo drugačije da iskorenimo, možda bi bilo dobro pokušati da sasečemo koren te patnje - želju.
Ovo ne znači da će uvek uspeti, niti znači da treba i za najmanju patnju seći želju za životom.
Nirvana (potpuna odvraćenost) nije suđena ni namenjena svakome, ona će prirodno doći, kaže Gautama, kad za nju dođe vreme. No to ne znači da razmevanjem Dhame (zakona) ne možemo da poboljšamo sebe u našem svakodnevnom životu.
Uviđanjem uzroka patnje, možemo uvideti i uzrok sreće.
No budući da je sreća iz svega onoga nabrojanog na početku ovog spisa za nas zapadnjake uglavnom stanje bez patnje (bar nismo skloni da je tražimo i da je tako nazivamo ako nas nešto već ne muči), anihilacija uzroka patnje će nam biti sasvim dovoljna.

Pozdrav od putthujane Northwinda

(a sad pogledajte ovog monaščića i kako može neko da nema srca da odmah ne zavoli Zen:)

Northwindov ciklus pesama lepe umetnosti

O Fejsbuče kučkin sine siđi meni u planine, da pravimooooooo slonove od glineeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee

Pička, kurac, sperma, čmar, Nutshell jede Čar na dar, koji je Čak Noris car, uzeše nam Vukovar, kukuuuuuuuuuuu Vukoooooovaar!.

Ajde mala zadigni ti suknju, da te držim na mome ja čuknju.

Ja ga drvim a on mi se klati, ne znam tačno koliko je sati.

Sve je lepo kad se lepo svrši, Boru guši bol u duši, zato uzmi pa mi ga onjuši.

Treći čovek Anti Kruga se javlja na dužnost. Trenutno je njegova inspiracija presušila ali znajte da je malo potrebno da bi se naložio. Trenutno, kao što vidite, odlučio je da se pretvori u hipnotišućeg psa i tako zabavlja svoje kolege.

Da, to smo mi u večitoj potrazi za znanjem, kvalitetno provedenim vremenom... i udobnim krevetom na kraju dana. Mi znamo da možemo, na vama je da shvatite, svako misli šta hoće, stvari se razvijaju u svim pravcima... u svakom slučaju, ne mora da bude tunela, ali trebalo bi da ima makar malo svetlosti, negde... da imamo prema čemu da odredimo kurs. Dobro veče, dobro došli... drago nam je da smo naleteli jedni na druge.

Nas prvi blog!

e pa ovo je prvi zvanicni blog neo kulturnog anti kruga, koji svojom kreativnoscu nadjebava Cak Norisa, Stivena Sigala, Splintera i Ron Dzeremija i zaobilazi sve svetske komercijalne tokove u velikom anti krugu.

u to ime objavljujemo fotografiju na kojoj nasi vrli protagonisti favorizuju koriscenje tableta za "zapushavanje" radi postizanja viseg stepena svesti!