уторак, 25. август 2009.
среда, 5. август 2009.
недеља, 2. август 2009.
Brzina
Dakle, evo jedna petominutna tematika za razmisljanje.
Bas smo juce antikrug i ja razgovarali o Srbiji, stanju u zemlji, buducnosti, i izborima sa kojim se kao stanovnici ove zemlje suocavamo. Ukratko, najinteresantnije zapazanje je svakako bilo da je polozaj omladine u Srbiji u najmanju ruku interesantnan. Zasto? Pa, evo nas, a evo i generacije nasih roditelja. Sad, nasi roditelji su u sustini proveli dobar deo svog zivota u YU eksperimentu, u staklenoj kutiji, dosta izolovani od ostatka sveta (iako su imali slobodu kretanja po istom). Taj svet sad preti da nas zgromi, jer je eksperiment propao, stvarnost tuce maljem po vratima, i nema nikoga ko bi nama, omladini, pokazao kao opstati u uslovima koji nam se namecu. Nasi roditelji jednostavno nisu sposobni da da urade ono sto je sustina roditeljstva. Ja ih i ne krivim, zabole me za to, nisu oni najveci problem. Problem je u omladini i svima onima koji su pokupili nekakve evropske price, koji misle da to primene ovde, koliko god to bilo vestacko i neprijatno ljudima koji su sustinski razliciti od svih tih nametnutih vrednosti Evrope. Tracak nade su ljudi, mladi ljudi, koji nisu vele-srpski nastrojeni kao vecina protivnika evropeizacije, vec mladi ljudi kojima je vise dosta da im se namecu nekakva pravila, da ih standardizuju i trpaju u kalupe, koji preziru Bolonju i ne zele da imaju nista sa njom, koji vide iza licemerja koje se desava i sve sto zele je da stvaraju svoja pravila, i da traze svoj put kroz zivot. I to je kul, to je potencijal koji ima ova zemlja, to je nekakav treci put kojim bi moglo da se krene... Srbija ljudima, ne idejama i standardima; Srbija mladima, ne podgrejanim lesevima; Srbija ljudima koji zele da zive u Srbiji, ne ljudima koji samo gledaju da odu. A ostali nek nas malo puste na miru, mi znamo sta znamo i znamo koliko ne znamo i tu nema mesta licemerju.
Bas smo juce antikrug i ja razgovarali o Srbiji, stanju u zemlji, buducnosti, i izborima sa kojim se kao stanovnici ove zemlje suocavamo. Ukratko, najinteresantnije zapazanje je svakako bilo da je polozaj omladine u Srbiji u najmanju ruku interesantnan. Zasto? Pa, evo nas, a evo i generacije nasih roditelja. Sad, nasi roditelji su u sustini proveli dobar deo svog zivota u YU eksperimentu, u staklenoj kutiji, dosta izolovani od ostatka sveta (iako su imali slobodu kretanja po istom). Taj svet sad preti da nas zgromi, jer je eksperiment propao, stvarnost tuce maljem po vratima, i nema nikoga ko bi nama, omladini, pokazao kao opstati u uslovima koji nam se namecu. Nasi roditelji jednostavno nisu sposobni da da urade ono sto je sustina roditeljstva. Ja ih i ne krivim, zabole me za to, nisu oni najveci problem. Problem je u omladini i svima onima koji su pokupili nekakve evropske price, koji misle da to primene ovde, koliko god to bilo vestacko i neprijatno ljudima koji su sustinski razliciti od svih tih nametnutih vrednosti Evrope. Tracak nade su ljudi, mladi ljudi, koji nisu vele-srpski nastrojeni kao vecina protivnika evropeizacije, vec mladi ljudi kojima je vise dosta da im se namecu nekakva pravila, da ih standardizuju i trpaju u kalupe, koji preziru Bolonju i ne zele da imaju nista sa njom, koji vide iza licemerja koje se desava i sve sto zele je da stvaraju svoja pravila, i da traze svoj put kroz zivot. I to je kul, to je potencijal koji ima ova zemlja, to je nekakav treci put kojim bi moglo da se krene... Srbija ljudima, ne idejama i standardima; Srbija mladima, ne podgrejanim lesevima; Srbija ljudima koji zele da zive u Srbiji, ne ljudima koji samo gledaju da odu. A ostali nek nas malo puste na miru, mi znamo sta znamo i znamo koliko ne znamo i tu nema mesta licemerju.
Пријавите се на:
Постови (Atom)